Pa­žnje vri­je­dan uspjeh ne­dav­no je ostva­rio mla­di va­jar iz Pod­go­ri­ce Mi­li­ja Sto­ja­no­vić. Kra­jem de­cem­bra 2015. bio je je­dan od tro­je uče­sni­ca 4. In­ter­na­ci­o­nal­nog fe­sti­va­la skulp­tu­re u ka­me­nu u gra­du Co­ro­nel Xa­vi­er Cha­ves u Bra­zi­lu. Ovo je nje­gov pe­ti me­đu­na­rod­ni va­jar­ski sim­po­zi­jum, što je zna­tan broj ako se uzme u ob­zir da je ovo mlad umjet­nik, i ako se uzme u ob­zir da je na ovaj fe­sti­val kon­ku­ri­sa­lo čak 160 umjet­ni­ka iz ci­je­log svi­je­ta. No, i na ovaj sim­po­zi­jum, ko­ji se ba­vi sa­kral­nom umjet­no­šću, kao i osta­le me­đu­na­rod­ne sa­zi­ve – fe­sti­va­le, ko­lo­ni­je, ili iz­lo­žbe, oči­gled­no da ga pre­po­ru­ču­je, ka­ko je svo­je­vre­me­no sam za­pi­sao - „...Tra­go­vi, de­for­ma­ci­je, „oti­sci” iz sva­ko­dnev­ni­ce, tre­nut­ka u kom je utka­no ljud­sko po­sto­ja­nje su va­žna ener­gi­ja ko­ju po­ku­ša­vam da sa­ču­vam u ma­te­ri­ja­lu. Me­ko­ća, gu­sti­na, „me­sna­tost”, bje­li­na, tran­spa­rent­nost, sto­plje­nost ob­li­ka i po­vr­ši­na, in­ter­ven­ci­ja je­dva pri­mjet­nom mo­drom bo­jom ili kreč­no bi­je­lim tra­gom su va­žni ele­men­ti ko­je osje­ćam i spro­vo­dim kroz rad...”. I to se, na na­čin sli­čan ka­dro­vi­ma ne­kog nad­re­al­nog fil­ma oči­tu­je na nje­go­vim ra­do­vi­ma pro­fa­ne te­ma­ti­ke. Skulp­tu­re, pak, sa­kral­nih mo­ti­va, ima­ju svo­ju nad-re­al­nost, svo­ju du­hov­nost, ko­ju, Sto­ja­no­vić ka­že, ili no­siš i imaš u se­bi, ili je ne­maš. Za­to, ne ču­di što je nje­gov rad u ovoj obla­sti pre­po­znat i što nje­go­vi re­lje­fi kra­se mno­ge ov­da­šnje cr­kve i ma­na­sti­re, kao i Sa­bor­ni hram Hri­sto­vog vas­kr­se­nja u Pod­go­ri­ci.
● Ovo ni­je pr­vi me­đu­na­rod­ni sim­po­zi­jum na ko­me ste uče­stvo­va­li, i či­ni se da to po­la­ko, ali si­gur­no, po­sta­je pra­vi­lo.
- Ni­je to pra­vi­lo već je to moj ži­vot. Na­kon fa­kul­te­ta ba­vim se va­jar­stvom kao slo­bo­dan umjet­nik, i na­rav­no, pra­tim in­te­r­na­ci­o­nal­ne kon­kur­se, jer, za­in­te­re­so­van sam da svoj rad po­ka­žem i van gra­ni­ca svo­je dr­ža­ve, pa evo sad i van kon­ti­net­na. Mno­go mi zna­či sim­po­zi­jum u Bra­zi­lu. Uosta­lom, umjet­nost ne tre­ba bi­ti lo­kal­nog ka­rak­te­ra. A, na lo­kal­nom ni­vou i ne­ma pu­no mo­guć­no­sti. Je­ste da je li­je­po iz­la­ga­ti kod ku­će, ali je to od se­kun­dar­nog zna­ča­ja.
Sim­po­zi­ju­mi, i kon­kur­si na­rav­no, ozbilj­ni su pro­jek­ti s ko­ji­ma se po­no­sim, i sma­tram ih čak mo­žda i vred­ni­jim i od ono­ga či­me se pred­sta­vljam na iz­lo­žba­ma. Ovaj rad u Bra­zi­lu - „Si­mon Ki­ri­ne­jac po­ma­že Isu­su da po­ne­se krst” - dio je me­ne, mo­je tra­di­ci­je, mog in­den­ti­te­ta, jer ja sam hri­šća­nin, ja sam pra­vo­sla­vac, i sva ta dje­la sa­kral­ne umjet­no­sti uop­šte osta­ju iza me­ne traj­no, za sva vre­me­na. A opet, pru­ži­li su mi slo­bo­du, da te te­me osmi­slim sam i spro­ve­dem u svom sti­lu. Moj stil je kao na zad­njem ra­du u Bra­zi­lu, vi­zan­tij­ski, sti­li­zo­van, sve­den, kao na sta­rim fre­ska­ma i iko­na­ma ko­je su mi bli­ske. I upra­vo to je bi­lo in­te­re­sant­no se­lek­to­ri­ma fe­sti­va­la u Bra­zi­lu gdje su uglav­nom ka­to­li­ci, gdje je dru­ga kul­tu­ra i tra­di­ci­ja. Ka­da sam na­po­kon upo­znao čla­no­ve ži­ri­ja, re­kli su mi da su mi upra­vo zbog to­ga da­li šan­su i po­zva­li me, jer su pr­vi put vi­dje­li ne­što dru­ga­či­je na­kon če­ti­ri go­di­ne.
● Ka­ko on­da ob­ja­sni­ti da se mno­gi mla­di umjet­ni­ci če­sto ža­le da im se ov­dje ne otva­ra­ju mo­guć­no­sti, a opet, kao da ni­ko ni ne po­ku­ša­va da kon­ku­ri­še ili da po­ku­ša sam da se pred­sta­vi u ino­str­an­stvu?
- Ni­je ni la­ko, mo­žda ni­je ni te­ško pred­sta­vi­ti se na­po­lju. Mi­slim da je tu vi­še u pi­ta­nju li­je­nost. Umjet­ni­ci zbog svo­je li­je­no­sti i ne­ra­da tra­že raz­log i oprav­da­va­ju svo­je ne­u­spje­he i ne­mo­guć­no­sti da ne­što po­stig­nu. Kad bi se ov­dje umjet­ni­ci ma­nje ba­vi­li po­li­ti­kom, a vi­še svo­jim po­slom, on­da bi svi­ma na­ma bi­lo bo­lje. Mi­slim da je po­treb­no da se sva­ko ba­vi svo­jim po­slom, da umjet­ni­ci stva­ra­ju, da se ma­nje ba­ve pro­ble­mi­ma u dr­ža­vi, i on­da će se vra­ta po­če­ti otva­ra­ti. Ja ta­ko ko­ri­stim svo­je vri­je­me. Pro­sto ra­dim i ne raz­mi­šljam pre­vi­še o ne­če­mu dru­gom iz­van va­jar­stva. Ovo mi je već pe­ti in­ter­na­ci­o­nal­ni sim­po­zi­jum ko­ji ni­je ko­lo­ni­ja. To tre­ba raz­li­ko­va­ti. Sim­po­zi­ju­mi su mno­go ozbilj­ni­ji, jer or­ga­ni­za­tor mo­ra da pri­pre­mi po­za­ma­šan iz­nos da bi ta­mo ne­ko do­šao, bo­ra­vio, na­pra­vio rad, i još se vra­tio sa ne­kim ho­no­ra­rom. To pri­lič­no ko­šta. Li­kov­nih ko­lo­ni­ja ima do­sta, ali to me ma­nje in­te­re­su­je, jer je to vi­še dru­že­nje, iako se i tu stvo­ri po­ne­što. Ali, sim­po­zi­ju­mi su mno­go ozbilj­ni­ji jer rad s ko­jim kon­ku­ri­šeš za­i­sta mo­ra od­go­va­ra­ti ono­me što si slao pred do­la­zak i za­i­sta ga mo­ra­te za­vr­ši­ti.
● Ima­te sta­tus slo­bod­nog umjet­ni­ka. Mo­že li se ži­vje­ti od skulp­tu­re? Po­sto­je li da­nas na­rudž­be kao ne­ka­da u isto­ri­ji, što je omo­gu­ća­va­lo rad ču­ve­nim maj­sto­ri­ma dli­je­ta?
- U da­na­šnje vri­je­me zvu­či ru­žno ka­da ka­že­te po na­rudž­bi, iako se zna da je re­ci­mo či­tav Mi­ke­lan­đe­lov opus na­stao kao po­rudž­ba. Ka­da se ka­že po na­rudž­bi to mi ma­lo zvu­či i mi­ri­še na jef­ti­ne ulič­ne sli­ka­re i cvi­je­će i slič­no to­me, če­ga su pu­ni ogla­si. Ne ra­dim po na­rudž­bi, već po­sto­je pro­jek­ti za ko­je me lju­di po­zo­vu, kao i mno­ge umjet­nik kroz isto­ri­ju umjet­no­sti. Tu na­ro­či­to mi­slim na sa­kral­no va­jar­stvo. Pa i kroz či­ta­vu isto­ri­ju sa­kral­na umjet­nost je pre­o­vla­da­va­la, a me­ne to i in­te­re­su­je. To ne od­stu­pa ni od mo­ga ra­da u ate­ljeu, iako se na pr­vi po­gled mo­že ta­ko uči­ni­ti. Sa­kral­ne te­me su ve­li­ke te­me, i uglav­nom tra­že ve­li­ke for­ma­te, a to me za­ni­ma, i mi­slim da je to za sva­kog umjet­ni­ka ve­li­ko i ve­li­ka pri­li­ka, ako se uka­že. Još Pri­je 15 go­di­na do­bio sam šan­su da ne­što ta­ko ura­dim i da se is­ka­žem, i to je re­zul­ti­ra­lo No­je­vom bar­kom na pod­go­rič­kom Sa­bor­nom hra­mu, kao i ne­ki dru­gi ra­do­vi na ovom hra­mu i ne­kim dru­gim cr­kva­ma. Ne­ka­ko je is­pa­lo da od to­ga da mo­gu i da ži­vim i da se do­bro osje­ćam, jer mi to pru­ža šan­su da se ba­vim svo­jim po­slom. Ina­če, mo­je ko­le­ge, na­ro­či­to sli­ka­ri, us­te­žu se od ter­mi­na na­rudž­ba jer če­sto po­seg­nu za tim da na­sli­ka­ju ne­ko cvi­je­će ili pej­zaž, jer je to ono što se da­nas pro­da­je. Ali, to je ne­što što mno­go od­stu­pa od njih, i ne­gdje stvar­no spu­šta ni­vo nji­ho­vog ra­da. OK, mo­raš od ne­če­ga da ži­viš. To je ra­dio i Ro­den, ali, opet ma­lo dru­ga­či­je. On je umno­ža­vao svo­ju umjet­nost. Ro­den je na­pra­vio 200 od­li­va­ka ču­ve­nog „Po­ljup­ca”, a ni­je na­pra­vio ne­što što bi mu tra­ži­li kon­kret­ni kup­ci. Kad skre­ne­te sa svo­je ima­gi­na­ci­je, i ra­di­te ne­ko cvi­je­će ko­je se ne raz­li­ku­je od bi­lo kog dru­gog sli­ka­ra, to je on­da raz­log da iz­raz po na­rudž­bi bu­de omra­žen me­đu umjet­ni­ci­ma,
● Da li uvi­jek po­či­nje­te sa ski­com, i da li ste se ve­za­li za ne­ki ma­te­ri­jal?
- Ra­dim ka­ko mi je lak­še, ne­kad pra­vim ski­ce, ne­kad ne. Mo­gu ra­di­ti i di­rekt­no u ka­me­nu, ili ne­kom dru­gom ma­te­ri­ja­lu. Ipak, uvi­jek cr­tam, u ne­ki moj blok, i ta­ko i na­sta­ju sva mo­ja dje­la. Ra­dim u ra­znim ma­te­ri­ja­li­ma, ka­me­nu, dr­ve­tu, pla­sti­ci, gu­mi.... Ni­sam od onih va­ja­ra ko­ji su se ve­za­li sa­mo za je­dan ma­te­ri­jal i ne vi­de da­lje od to­ga. Ma­te­ri­ja­li me za­ni­ma­ju u smi­slu da ih ko­ri­stim upra­vo pre­ma ono­me što mo­gu od njih da oče­ku­jem, što mo­gu da mi pru­že. Ka­men mo­že da mi pru­ži ne­što što je do­bro u tom mo­men­tu, za ne­ku te­mu, a ka­da je u pi­ta­nju ne­što dru­go on­da uzmem pla­sti­ku ili gu­mu i bo­lje to do­ča­ra­ju. Vo­lim da se igram ma­te­ri­ja­li­ma, kao ka­da cr­tam. Pro­sto, iz cr­te­ža se iz­ro­di ide­ja ko­ju po­sli­je spro­ve­dem u ne­ki ma­te­ri­jal. Ja sam fi­gu­ra­ti­vac po ne­kom svom osje­ća­ju, i ne vo­lim či­stu ap­strakt­nu umjet­nost, ni­je mi bli­ska, iako ko­ri­stim ne­ke ele­men­te ap­strakt­ne umjet­no­sti u ko­je oba­ve­zno mo­ram da smje­stim i fi­gu­ru. Ona ne mo­ra bi­ti i ni­kad i ni­je ne­ka re­a­li­stič­na for­ma, vi­še je nad­re­al­na.
● Ako Vas do­bro ra­zu­mi­jem, kroz svo­ja dje­la kre­i­ra­te ne­ku (dru­gu) re­al­nost. Da li Vas mo­žda ne­ki kon­kret­ni pri­zo­ri on­da „kon­ta­mi­ni­ra­ju”, i da li Vas pu­bli­ka ra­zu­mi­je?
- Umjet­nost tra­ži od­go­vor, i mi­slim da zbi­lja tre­ba bi­ti kao sam ži­vot. Jer, to bi tre­ba­lo da bu­de ono naj­i­skre­ni­je i na taj na­čin bi umjet­nik i nje­go­vo dje­lo bi­li jed­no isto, to bi bi­lo ono pra­vo. Ali, to zbog mno­go stva­ri ni­je uvi­jek mo­gu­će, čak i zbog ono­ga o če­mu smo pri­ča­li na po­čet­ku, o onim na­rudž­bi­na­ma ko­je su umjet­ni­ci pri­nu­đe­ni da ura­de. Ta­ko­đe, mi­slim da se krug mo­ra za­tvo­ri­ti, jer ako to ni­ko ne vi­di, on­da to ne­ma smi­sla. Mi­slim da sva­ko umjet­nič­ko dje­lo tre­ba po­sma­trač da za­vr­ši, tim po­sma­tra­njem i ti­me što tre­ba da pri­mi od nje­ga.
Ž.JA­NjU­ŠE­VIĆ

Bi­ste ni­su po­smrt­ne ma­ske

● Oku­ša­li ste se i kao autor bi­ste isto­rij­ske lič­no­sti, Sa­vi­ća Bo­žo­vi­ća. Ko­li­ko Vam je bi­lo te­ško ra­di­ti lik ne­ko­ga za ko­ga se ne zna po­u­zda­no ka­ko je iz­gle­dao? Ko­li­ko je tu bit­na ima­gi­na­ci­ja?
- Je­ste, to je pi­ta­nje ima­gi­na­ci­je. Ka­da ra­di­te bi­ste, spo­me­ni­ke u bron­zi, do iz­ra­ža­ja do­la­zi kla­sič­no po­zna­va­nje va­jar­stva, ono što je u po­sli­je­rat­nom vre­me­nu bi­la azbu­ka va­jar­stva. Jer, ta­da su ih ra­di­li naj­bo­lji va­ja­ri. On­da su do­šle `90. i te spo­me­ni­ke su ra­di­li lju­di ko­ji su bi­li bli­zu po­li­tič­kim struk­tu­ra­ma. A je li te­ško ili ni­je ura­di­ti li­ke bez fo­to­gra­fi­je? Me­ni je bi­lo za­ni­mlji­vo. Iako ne zna­mo kon­kret­no ka­ko je iz­gle­dao, ima­mo pi­sa­ne svje­do­čan­stva, tra­go­ve, a s dru­ge stra­ne ima­te umjet­nič­ku slo­bo­du da oži­vi­te ne­ki lik. I to je mo­žda i naj­va­žni­ja stvar kad je u pi­ta­nju va­ja­nje bi­sti, da je­dan va­jar, čak i ako ima fo­to­gra­fi­ju, ne pre­no­si to do­slov­no, već da ma­lo da svog do­ži­vlja­ja te lič­no­sti. Mi­slim da bi­ste i ne tre­ba da bu­du po­smrt­ne ma­ske, iako ima i ta­kvih bez­vri­jed­nih spo­me­ni­ka. Ako u Cr­noj Go­ri po­gle­da­mo ne­ke do­bre sta­re spo­me­ni­ke, vi­dje­će­mo da su oni naj­bo­lji naj­ma­nje re­al­ni, kao re­ci­mo Đur­đu Cr­no­je­vi­ću na Ce­ti­nju, gdje je va­jar, ar­ha­ič­no, sti­li­zo­va­no, u ma­sa­ma, na­pra­vio isto­rij­sku lič­nost ko­ja no­si či­tav okol­ni pro­stor, i trg na ko­jem se na­la­zi čvr­sto dr­ži na oku­pu.